Šta sam naučila posle 9 godina života u Švedskoj (i zašto je to temelj mog rada)

Pre devet godina spakovala sam kofere i preselila se u Švedsku. Nisam tada znala da će to iskustvo, više nego bilo koja obuka koju sam kasnije prošla, postati temelj mog pristupa radu sa ljudima.

Ono što se ne vidi spolja jeste koliko dugo traje period kad si "između" — više nisi potpuno onaj/ona koji si bio/bila kod kuće, ali još nisi ni potpuno onaj/ona koji postaješ ovde. To stanje zna da potraje godinama, i niko te na to ne priprema.

Prve godine nisu bile lake

Sećam se prvih meseci kao niza malih poraza koje niko oko mene nije video kao poraze. Naručivanje u prodavnici je bilo veliki poduhvat. Razumevanje zašto se ljudi ovde ne grle pri pozdravu, ili zašto se sastanci završavaju tačno u zakazano vreme, bez "još pet minuta razgovora" — sve je to trošilo energiju koju nisam ni znala da trošim, dok kod kuće te iste stvari nikad nisu zahtevale ni trunku pažnje.

Niko od mojih prijatelja i porodice u Srbiji nije mogao stvarno da razume tu vrstu umora. Ne zato što ih nije bilo briga, nego zato što se umor od "funkcionisanja u drugom sistemu" ne vidi i teško se opisuje nekome ko ga nikad nije osetio. Rekla bih "sve je u redu, samo mi treba vremena da se naviknem", jer nisam imala rečnik za ono što se stvarno dešavalo.

Ono što sam naučila

Naučila sam da tišina i prostor nisu isto što i hladnoća — u Švedskoj sam prvo doživljavala tu vrstu smirenosti kao distanciranje, a onda shvatila da je to zapravo poštovanje: niko ti se ne nameće, niko ne traži od tebe da odmah budeš "gotov/a" sa nečim. To me je oblikovalo i kao osobu i, kasnije, kao trenericu.

Naučila sam i koliko je bitno imati nekoga ko razume oba sveta — ne samo jezik, nego osećaj. Kad pričaš sa nekim ko nikad nije morao da objašnjava porodici zašto slavimo praznike drugačije, ili zašto nam je bitno da gost uvek dobije nešto za jelo, nešto se uvek izgubi u prevodu. Ne zato što ta osoba nije dobronamerna, nego zato što prosto nije prošla kroz to.

Trenutak kad sam prestala da se izvinjavam

Postoji jedan trenutak koji izdvajam kao prekretnicu. Bila sam na poslovnom sastanku, greškom sam nešto rekla direktnije nego što je ovde uobičajeno, i automatski sam počela da se izvinjavam — ne samo za tu rečenicu, nego skoro pa za to što sam "takva kakva jesam". Kolegica mi je tad rekla nešto što nisam očekivala: da joj se sviđa ta direktnost, da je to nešto što u timu nedostaje.

Taj mali razgovor mi je pomogao da shvatim nešto važnije od bontona za sastanke: da moj identitet ne mora da se "popravlja" da bi se uklopio ovde, nego može da se dopuni onim što je vredno u novoj sredini, bez da se briše ono što sam donela sa sobom. Otad sam prestala da tražim izvinjenje za to što neke stvari radim ili osećam drugačije — i to isto želim da prenesem svakome ko dođe sa istim osećajem da mora da se "popravi" da bi pripadao/la.

Ta promena nije bila trenutna. Prvih nekoliko puta kad sam probala da budem direktnija ili da kažem šta stvarno mislim, i dalje sam osećala nelagodu — kao da čekam da me neko ispravi. Trebalo je vremena da naučim da razliku između "biti pristojan/na" i "brisati sebe" nisam ja izmislila, samo sam je pomešala u prvim godinama snalaženja.

Zašto to sada koristim u radu

Kad sa mnom radi neko ko je, kao i ja, deo dijaspore, ne moramo da trošimo vreme objašnjavajući kontekst. To mi omogućava da mnogo brže dođemo do onoga što je stvarno bitno — bez da se osoba oseća kao da mora prvo da "prevede" svoj život da bi bila shvaćena.

Konkretno, to znači da kad mi kažeš "osećam se krivo što sam otišao/la", ne moram da pitam odakle ta krivica dolazi — znam da verovatno dolazi iz istog mesta iz kog je i moja dolazila. Kad kažeš da ti porodica ne razume zašto ti treba više vremena da se javiš, znam da to nije nemarnost, nego iscrpljenost od stalnog prevođenja sebe. Ta prečica u razumevanju nije luksuz — često je razlika između razgovora koji ostane površan i onog koji stvarno nešto pomeri.

Šta to znači za tebe

Ako si i sam/a deo ove priče — živiš između dva sveta, nosiš dva jezika, dve porodice, dva očekivanja od sebe — verovatno prepoznaješ bar deo onoga što sam opisala. Ne moraš da mi objašnjavaš zašto ti je teško da se javiš kući onoliko često koliko bi "trebalo", ili zašto ti prija tišina koju neki doživljavaju kao hladnoću. To je deo iskustva koje sam i sama prošla, i tu polaznu tačku donosim u svaki razgovor.

Isto tako, ne moraš da budeš u Švedskoj da bi ovo prepoznao/la — rad sa mnom je otvoren i za ljude u Srbiji i drugim zemljama koji nose sličan osećaj "između", bilo da je u pitanju selidba, promena posla ili prosto život koji se ne uklapa u očekivanja okoline. Iskustvo iseljeništva je samo najjasniji primer nečega što se javlja u mnogo situacija: osećaj da moraš da objašnjavaš sebe da bi bio/bila shvaćen/a.

Kroz PMT edukaciju kod Mats Björka naučila sam alate i strukturu. Kroz devet godina života ovde naučila sam kontekst. Ta kombinacija je ono što donosim u svaki razgovor — ne teoriju o iseljeništvu, nego razumevanje koje dolazi iz toga što sam ga i sama živela.

Ako želiš da napraviš realan, održiv plan za svoj život ovde, u ritmu koji ti odgovara, pogledaj kako izgleda Postavljanje ciljeva.

Ako prepoznaješ sebe u ovome i želiš da porazgovaramo, zakaži uvodni razgovor — bez pritiska, samo da vidimo da li se dobro razumemo. A ako te zanima kako to izgleda kad taj osećaj "između dva sveta" počne da utiče na tvoj identitet, pročitaj i tekst o balansu između dva sveta.