Balans između dva sveta: kako zadržati svoj identitet u novoj zemlji

Jedno od pitanja koje mnogi u dijaspori sebi postavljaju je varijacija na temu: „Kako da ostanem svoj/svoja, a da se stvarno uklopim ovde?” Kao da su to dve suprotstavljene stvari — ili potpuno zadržiš staro, ili potpuno prihvatiš novo.

Iz ličnog iskustva, mislim da to nije ni-ili izbor. Deo tog ličnog iskustva opisala sam u tekstu šta sam naučila za devet godina u Švedskoj.

Zadrži ono što te stvarno definiše, ne ono što je navika

Postoji razlika između onoga što je deo tvog identiteta i onoga što je samo navika iz starog života. Recimo, potreba da nedeljom ručak bude porodičan događaj — to može da bude duboko deo tebe, i vredi ga zadržati u bilo kom obliku, čak i preko video poziva. Ali insistiranje da sve mora biti tačno kao „tamo” — isti recepti, isto vreme, ista atmosfera, bez ijednog odstupanja — ume da bude više prepreka nego identitet.

Korisno pitanje koje sebi možeš da postaviš jeste: „Da li bih ovo radio/la i da mi niko iz Srbije ne gleda i ne ocenjuje?” Ako je odgovor da, verovatno je to stvarno tvoje. Ako je odgovor „radim to da ne razočaram nekoga” ili „da ne izgledam kao da sam se promenio/la”, onda je to verovatno navika obučena u identitet, i vredi je preispitati.

Dozvoli sebi da usvojiš novo, bez osećaja izdaje

Prihvatanje nečeg iz nove kulture — tempa, načina komunikacije, čak i novih navika u ishrani ili slavljima — ne znači da izdaješ odakle dolaziš. Identitet nije statična stvar koju čuvaš netaknutu u fioci; on raste sa tobom, isto kao što bi rastao i da si ostao/la kod kuće, samo u drugom pravcu.

Mnogi ljudi u dijaspori se iznenade kad shvate da su, na primer, počeli da cene švedsku direktnost u komunikaciji ili taj poznati „lagom” pristup životu — a onda se osećaju krivo zbog toga, kao da je to izdaja onoga ko su bili. Ali usvajanje nečeg korisnog iz nove sredine nije izdaja — to je znak da si dovoljno otvoren/otvorena da rasteš, a ne da se zaglaviš u odbrani stare verzije sebe samo zato što je poznata. Zamisli to ovako: da si ostao/la u Srbiji, tvoj pogled na svet bi se svakako menjao sa godinama, kroz nova iskustva, ljude, knjige, poslove. Promena kroz iseljeništvo nije drugačija po prirodi — samo je brža i vidljivija, pa je lakše da je pogrešno protumačiš kao gubitak sebe umesto kao običan rast.

Kad okolina traži da izabereš stranu

Ono što ovaj proces dodatno otežava jeste da često i porodica kod kuće i novo okruženje, svako na svoj način, očekuju da izabereš jednu stranu. Kod kuće te ponekad optuže da si se „poferdovao/poferdovala” čim počneš da koristiš neku švedsku reč usred rečenice na srpskom, ili da praviš stvari „na njihov način”. U novom okruženju, opet, ponekad osetiš neizgovoreno očekivanje da se što pre i što potpunije uklopiš, kao da zadržavanje bilo čega „starog” usporava tvoju integraciju.

Nijedna od te dve strane nema pravo da ti postavlja taj ultimatum. Tvoj identitet ne duguje objašnjenje ni jednoj ni drugoj strani — on postoji za tebe, ne za njihovu procenu koliko si „ostao/la svoj” ili koliko si se „prilagodio/la”. To ne znači da treba da ignorišeš njihove brige — samo da prepoznaš da je odluka o tome ko si na kraju tvoja, ne njihova, i da možeš da je doneseš mirno, bez potrebe da ubeđuješ nikoga van sebe.

Napravi svoj, treći prostor

Mnogi najviše mira pronađu kad prestanu da pokušavaju da biraju između „starog ja” i „novog ja”, i umesto toga naprave nešto treće — svoju verziju života koja uzima najbolje od oba sveta, bez da mora nekome spolja da se opravdava.

To može da izgleda sasvim konkretno: nedeljni ručak sa sarmom, ali posle njega odlazak na „fiku” sa komšijama, jer oboje slave nešto što ti prija. Božić po oba kalendara, svaki na svoj način, bez osećaja da jedan mora da „pobedi” drugi. Razgovor sa decom na srpskom kod kuće, a njihovo puno učešće u švedskom sistemu vrednosti napolju — ne kao kompromis, nego kao bogatstvo koje njima, za razliku od tebe, dolazi prirodno od početka.

Jedan primer

Recimo da se neko dugo oseća „razapeto” — kod kuće mu govore da je postao „previše Šveđanin”, ovde mu ponekad kažu da je „previše zatvoren za novo”. Umesto da bira jednu od te dve etikete, može sam sebi da napravi listu: šta od onoga što radi zaista dolazi iz njega, a šta radi samo da bi umirio jednu ili drugu stranu. Često se ispostavi da mnogo toga što smatra „gubljenjem korena” zapravo nema veze sa identitetom — to je samo navika da se opravdava pred ljudima koji ga uopšte nisu ni pitali da se opravdava.

Kad prestane da troši energiju na ubeđivanje i jedne i druge strane, ostaje mu mnogo više prostora da stvarno oseti šta mu prija — i obično se pokaže da to nije ni čisto „staro”, ni čisto „novo”, nego mešavina koju niko drugi ne bi tako sastavio, jer je isključivo njegova.

Mali koraci koji prave veliku razliku

Ne mora sve da se reši odjednom. Pomaže da jednom nedeljno svesno uradiš nešto što te povezuje sa korenima — pesma, jelo, poziv—i jednom nedeljno nešto što te povezuje sa novim životom, bez osećaja krivice ni u jednom ni u drugom pravcu. Vremenom ta dva toka prestanu da se doživljavaju kao suprotstavljena, i postanu prosto — tvoj život.

To ne dolazi preko noći, i normalno je da taj proces ide sporo, sa usponima i padovima. Ako želiš prostor u kom možeš mirno da razmisliš gde si sada u tom procesu, tu sam da te saslušam — bez žurbe i bez pritiska da već treba da imaš odgovor.

Ako želiš da odluke o tome ko si i gde pripadaš donosiš iz mira, a ne iz straha, o tome je Samoliderstvo.

Zakaži uvodni razgovor kad budeš spreman/na, ili pogledaj tekst o tome zašto je iseljenički stres drugačiji ako želiš prvo da bolje razumeš odakle taj pritisak dolazi.